Кајаци типа „седи на врху“ смештају веслаче на отворену, удубљену палубу изнад нивоа воде. Овај стил се обично користи за активности које нису на дивљим водама, јер већини људи је тешко да остану унутар кајака, а истовремено спречава да се кајак „преврће“, омогућавајући кориснику да стоји усправно ако се преврне. Седење на врху има неке предности, као што је могућност „сушења отвора“, одељка који се обично протеже дужином кајака где, поред веће пловности, кајакаши могу да складиште разну опрему. „Кајаци“ који седе на врху често користе „пролазне рупе“, које омогућавају да сва вода која улази у чамац отцеди кроз палубу и осуши се. „Стил кокпита“ или „прскалица“ ствара водонепропусно заптивање у струку. Постоји низ чамаца са „кокпитом“ који генерално омогућавају кориснику већу контролу над чамцем због своје способности да се притисну уз зидове и преврну како би завршили маневар. Уобичајена варијанта кајака „кајака са кокпитом“ су „чамци за крстарење“, који су обично веома кратки кајаци у којима корисник може да изводи трикове и маневре: „чамци на надувавање“ су хибрид прве две конфигурације. Ови чамци имају отворену палубу, али веслачи седе испод палубе. Ови чамци су често нестабилнији због свог вишег положаја у води. Често се користе у комерцијалнијем окружењу и често се од милоште називају „патке“. „Тандем“ је у супротности са препознатљивим дизајном већине кајака, који су конфигурисани за више веслача. Тандеме могу користити два или чак три веслача.