Пошто планински и друмски бицикли имају различиту употребу и дизајн, може се видети да седишта ова два бицикла имају другачији облик: седишта друмских бицикала су уже, тање и дуже од седишта планинских бицикала.

Положај током вожње друмског бицикла продужава ход феморис мајора, квадрицепса и гастрокнемијуса колико год је то могуће спуштањем горњег дела тела, што доводи до тога да бутине буду вертикалније. Ако је седиште прешироко, трљаће унутрашњу страну корена бутине.

Положај вожње на планинском бициклу је усправнији него на друмском бициклу, тако да мало шире седиште не омета посебно кретање ногу. Такође, планински бицикли су мање прилагођени условима на путу од друмских бицикала, а шире седиште ће повећати удобност.

Положај током вожње друмског бицикла одређује да је снага распоређена на руке већа него код планинског бицикла, а друмски бицикл је такође лаган, тако да је седиште тање него код планинског бицикла.

Што се тиче разлога зашто је нос седишта друмског бицикла дужи од носа седишта планинског бицикла, то је зато што је унутрашња нога подигнута приликом скретања, а спољашња нога је потпуно на педали. На овај начин, главна сила бицикла се опире контактом између унутрашње стране спољашње ноге и седишта, а руке могу лако и пажљиво контролисати детаље управљања, чинећи скретање лакшим и безбеднијим. Може бити опасно ако друмски бицикл не може да пронађе место за наслон или се наслонити на погрешан положај када скреће.